У суштини, што је место мање то се сви више и боље знају. А ми у Медвеђи се сви знамо и то одлично, с тим је ово што вам причам проверена ствар. Не знам за шта бих везао запажену појаву, ал’ кад би човек прошао кроз нашу варош, ретко где би чуо ишта у вези са културом и образовањем. Више се говори о актуелним трендовима на интернету и другим тривијалним темама. Хоћу да кажем, у сваком друштву имамо некакву поделу на оне које читају и који не читају, на оне који пишу, цртају, глуме и оне који су радије у кафићима или на улицама и парковима. Све је то у реду док постоје обе стране, али ми баш ту наилазимо на проблем – ова прва страна је у Медвеђи пред изумирањем. Зашто је то тако? Да бих објаснио ову појаву парафразираћу Сократа који је рекао да човек који има посао, обавезе и бриге нема времена да се бави културом. Филозофско је питање има ли наде за младе из Медвеђе, оне који су ту, пошто они који би се можда бавили културом то и раде, али у градовима у којима има факулета, бар неког.
Медвеђа је тим пре у шкрипцу, нема нити један факултет, а и са средњим школама оскудева. Међутим, све би то било лако решиво да наша Медвеђа не оскудева и са људима. На оно филозофско питање да ли има наде, ја имам нефилозофски, али сликовит одговор. Да би млади били заинтересовани за писање, морају да оду на књижевно вече, а оно мора да буде организовано ту код њих у крају, и да тамо виде суштину писања и културе, уживање и слушаоца и читаоца и писца. На уживање нико није имун. Да бих био искрен у потпуности, напоменућу у да је било покушаја да се млади приволе да присуствују књижевним вечерима, али остаје енигма зашто на тим и таквим скуповима младих нема. Чак ни из радозналости.
tekst: Marko Cvetković
