Да је Медвеђа којим случајем Чикаго и да данас не причамо о одбојци, него о рецимо кошарци или фудбалу, ова прича би имала предиспозицију да постане филм. Наиме, Медвеђа има људе способне, нисмо неки „млитави“ и „успорен“ народ, међутим, по мом мишљењу, у спорту се резултати не остварују тако често. Претпостављам да разлог лежи у томе што, када се појави особа чији је квалитет препознат од стране шире околине, она пређе у клуб који нуди повољније услове или слично.
Но, свако ко је био у неком спорту може да се сложи са мном када кажем да један од тих бољих добије жељу да има свој клуб и преноси знање на децу. У овој причи то је одбојкашки клуб, будући да у хали до њих имам тренинг бокса, више пута сам их гледао како тренирају. Најлепши податак је то што клуб броји око 70 чланова, што мушких што женских – за Медвеђу је тај број деце окупљене на једном месту невероватан. Ова прича би била можда обична све до момента док клуб није дошао до увида колико је заправо добар у одбојци.Мушки тим је кренуо да се појављује на такмичењима на којима је у две утакмице остварио две победе, док се девојке још увек припремају за своје прво такмичење. Оба тима имају помоћ локалне самоуправе, обезбеђене дресове и доста добре услове за тренирање и у природи. Како је број мушких чланова у одбојкашком клубу ипак дефицитаран, пружена им је додатна подршка кроз додатне обуке у Крагујевцу, које је похађало пет дечака. Оно што је веома важно и што овом клубу пружа наду и даје најјачи ветар у леђа јесте пројекат „Мој први смеч“, подржан од стране општине Медвеђа. Овај податак говори о квалитету нашег клуба и могућности да баш због њега спорт у Медвеђи, а нарочито одбојка, постану популарни. Чак, једна од девојчица која тренира одбојку, Алексија Јовановић, била је толико одушевљена овим спортом да се определила да највећи део слободног времена посвети управо тренинзима, у односу на већину ваннаставних активности које је до тада похађала.
tekst: Marko Cvetković
