Aj var ju

Postoji neka fora, koja se provlači po internetu u kojoj kao pitanje ide „Kako Leskovčanin izjavljuje ljubav devojci?“ – Ajvarju!

Šaljivo, smisleno, duhovito pokazujući tako da su ljudi sa područja Juga Srbije, prvenstveno gurmani koji uživaju u hrani ali i ljubavi. Mnogo je priča ispredano i ispričano o tome, počev od čuvenog „Leskovačkog voza“.

Otkud sada ovde i zašto, pitaćete se. Odgovor je jednostavan. Ne radimo ono što rade drugi. Drugi pišu o tome kad se sprema a mi – kad počnemo da uživamo u njoj a opet, tema možda i ne bi bila dotaknuta da u jednoj priči, jedan moj drugar, ne izjavi: – Znaš, jedina vrata u mojoj kući koja su stalno zaključana su vrata špajza. Na moje pitanje zašto baš ta, odgovorio je: – Zato što jedino tamo ima nešto vredno što može da odnese. Ja sam ti, brate, prosečna porodica.
Pod prosek podrazumeva to da nema LCD televizore od rukohvat i malo više ekrana, sa internetom u njemu, i ko zna čime još. Onda je izvukao telefon i u galeriji fotografija pokazao mi špajz.

    
Balon, stakleni sa 50 litara crvenog vina. Iz dedinog vinograda koji još uvek obrađuje u selu. Znam da je njegovo jer mu pomažem kad je berba. Burnce mešanog povrća u koje idu krastavčići, karfiol, šargarepa, glavice crnog luka i papričice. Kaže mi: – „ovo je za uz rakijicu, kad zasednemo zimi dok igramo tablić“. Odgovaram uz osmeh: – misliš ono, napiješ me, pa pobediš – i nastavim da gledam dalje. Klasična turšija. Može i ona uz rakijicu ali je bolja kad je njegova supruga napuni mesom ili stavi posan pasulj. Mislim i već mi polazi vodica na usta u očekivanju jednog od tih dana kad sednemo, neobavezno.
Veliko bure. Kupus. Postoji neka legenda koja govori o tome da je neki Englez proveo izvesno vreme u Srbiji i to baš u zimskom periodu. Po povratku u Englesku pričao je o hrani i rekao: – Čudan neki narod. Prvo stavi kupus da se pokvari a onda od njega pravi divna jela.
Ne pitajte me odakle mi ova legenda jer neću znati da vam odgovorim. Ostala urezana u sećanju ko zna od kada i od koga. Elem, taj kiseo kupus, „melez“ ni futoški ni bilo čiji, naseckan i preliven uljem i ljutom tucanom paprikom prava je poslastica kad se zasedne sa drugarima. Ne mora kući, može i u kafani a onaj kod kuće da se zavije u sarmu. Još kad bi umesto mlevenog mesa u nju stavili spržu, Englez iz priče bi verovatno tražio da se vrati u Srbiju.

Na policama, pod konac poređano, red slatke, red slane zimnice plus sve ostalo.
Vredna mu domaćica. Nije je mrzelo da napravi džem od šljiva, kajsija, breskvi, jagoda tu je i slatko od divljih jagoda, slatko od šljiva, smokava. Za dobrodošlicu, kaže, „Za sveto Trojstvo, jutarnje“ i naglašava mi: Još jemoj deda govorio o jutarnjem ritualu: kašičicu slatka, da bakterije sakupiš na jedno mesto, crnu kafu – da im spustiš mrak na oči i domaću ljutu – da dezinfikuješ unutrašnjost organizma – dodajući, znaš, deda živeo 94 godine. Možda ima istine u svetom trojstvu.

Ajvar, onaj pravi, zaštićenog imena od skoro. Od kurtovke. Blagi i ljuti. Pored njega leskovačka pašteta -ajvar sa plavim patlidžanom.  Kad probate bude vam jasno zašto se mnogi odlučuju da proizvode i prodaju ajvar u većim gradovima Srbije. Leskovački ima posebnu cenu. Priča se da je u Beogradu cena teglice išla i do 700 dinara. I, nije tek tako rekao onaj „ako ne znaš šta je dobro, pitaj šta je skupo“. Leskovački ajvar jeste dobar i to je potvrđeno i zaštićeno kao robna marka. Toliko se o njemu priča da je čak osmišljena i manifestacija, takmičenje „Izađi mi na teglu“. Pobednik prvog takmičenja, na nivou Srbije bio je – podrazumeva se – predstavnik Leskovca. Među nama, svake godine se takmičimo i nas dvojica, više šale radi i dobrog druženja a ono što napravimo tokom takmičenja, možete da probate i vi, poštovani čitaoci – ali dogodine. Ove godine su nam prolaznici sve uzeli – besplatno.
Ljutenica od mlevenog paradajza. Ih, kako ona dobro legne uz pomenutu spržu. Ili kad treba napraviti ćufte. Ili – nađite joj sami namenu, makar vruć domaći hleb iz rerne, pečen na drva, umakali u nju. Pazite prste i nemoj da bude da nisam opomenuo.

Sagnem se malo da pogledam poslednji red na polici i vidim, domaćica se i osavremenila. Tu su i moderniji recepti. Krastavčići sa papričicama, papričice sa sirom, paprike sa kupusom iiiiiiiiii, shvatim. Nije to za mene. Ja sam starinski tip. Sokovi od zove, maline, jagode, kupine mi privukoše pažnju ali mi oko, ipak, odluta ka drugim flašama. Rakije. Znam ga da voli da bere travke. I poznaje ih. Praktično i teorijski. Travarice, klekovača, kajsijevača sve sam to već video i probao osim jedne. Na flaši piše „dren 2004“. Samo jedna, uredno zapečaćena voskom. „Ta je, brate, kad se rodi prvo unuče“.
Dok je sipao kajsijevaču, razmišljao  sam o drenovači. Koliko li košta litar, kakva li je i da ubrzam probu podigao čokanj rečima: Živ mi bio, brate, pa da dogodine otvorimo flašu ako Bog da i deca se potrude!

Čitaocima portala Radio Medveđa ONLINE u Novoj 2019. godini želim dobro zdravlje,  puno sreće i veselja i bolji život  uz pozdrav – Aj var ju, ljudi.

Zoran Jovanović