Да је српско село готово изумрло, није вест, али ако је село у коме сте рођени и одрасли затворили врата скоро сваке куце, онда је то поражавајуће.
Ово је прича из Бучумета, заправо из махале Вучаделци или Ридарци, како је ко већ зове. Слично, или готово исто је у махалама Ћирини, Шумци, Шишинце, Косовљанци, Груњци, Ребро, Куковчани, Гарци, Маћедонце, Дејанци, Славићи, Пешина и Шурдина махала, Црквица … све те називе дали су неки становници у вашем највећем селу по броју становника у општини Медведја. Данас се у сваком засеоку могу набројати на прстима једне руке. Већином су то старачка домаћинства и већином је то један члан.
Само у махали Вучаделци о коме данас говори, осамдесетих година прошлог века, било је 21 домаћинство са 28 – оро деце. Свако домаћинство је бројало најмање четири члана. Аутобуска линија, некадашњег превозника „Југекспрес“ Лесковац, имала је четири редовне поласке из овог села за Лесковац, ао Медвеђи и да не говорим. Сви поласци су били пуни.
Бучумет је имао времена да има под кукурузом и пшеницом преко 200 ха, а данас у махали нема ниједне обрадјене баште, камоли њиве. Њиве су урасле у коров и трње, јер их деценијама нико не обрадјује. Свако домаћинство је имало по неколико грла крупних стока, а данас могу да се преброје и кокошке, које чува Милунку, једна од три становника овог дела Бучумета. Млади су отишли, дошли су чекати док су њихови родитељи били живи, а сада се мештани виде само у задушницама. Они који су остали да живе у овој махали немају са собом да говоре, како они кажу. Радују се сваком живом бићу које се асфалтним путем, али нажалост, и путницима намерника све мање дешава.
Marko Cvetković napisao je pesmu o svom kraju:
S kim se selo nase svadjalo,
kao da je boga kamenjem gadjalo.
U mom selu jedna svar ne štima
nesretno je što nas ovakve ima.
A nama ovako baš paše
šteta što je tako divno a naše.
Takav ti je čovek sam sebe kolje
nek dodje neko drugi, da ga čuva bolje!
Svi s mozgom i pametni
ispadoše glupi i avetni.
Sami sebi u stomak skaču
gaze leba zato što nemaju pogaču.
Zato selo udarac uzvraća
družina je sve kraća i kraća.
Uzima ih bog kad ne cene ništa,
bagra pljuje po sred ognjišta.
Sve je više kuća što se ruše,
svakog dana manje odžaci se puše.
Sva su vrata zaključana zauvek
uništi sve sto može taj prokleti covek!
Prirodu ne ceni, sve što moze pljuje,
nesreću potomcima kuje;
da ne znaju ko im deda bio,
gde se od dušmana krio.
Da mu deca ne znaju ko su
setiće se kasno, u podne tražiće rosu.
Tada deca ni ime neće znati dedi,
ako ne znas ko si,šta ti život vredi?
Zmiju ti na pragu sunce greje.
Šuma tvoja ne znaš gde je.
Lako je bilo u grad iz sela preći,
kad se napiješ tad si Srbin najveći?
Lako je biti u mržnji i svadji,
da ti bude bolje komšiji se nadji.
Nemoj biti zao pa kaljati potoke,
trebamo se razlikovati od stoke!
Život prodje brže nego što treba,
jednom će nam faliti neko s neba;
zato dok smo živi živmo u slozi,
prekrsti se i reci boze pomozi.
Nikada vam žito neće roditi
dok god planirate takvi biti,
iza ledja jedan drugom zaviditi
osušiće vam se šljive, nove ćete saditi.
Dok ste zlobni bolje biti neće.
Dok ste loši nema vama sreće.
Pomažite se , budite dobre volje
svi budite braća pa biće vam bolje!
