Pođosmo u Retkocer sa namerom da popričamo sa Milivojem Dimitrijevićem.
Objasnili nam ljudi usput kako da dođemo do njega, ali od glavnog puta do njegove kuće, čini nam se ima 10 km. Nema, li put loš, kolega kaže da njegov auto nije tenk da možemo da prodjemo tuda, ali šta ćeš, nazad nema, ne možemo čak ni da se okrenemo. Nađosmo kuću, ali Milivoje otišao da bere pečurke. Put pod noge, pa nazad. Posle par dana smo došli opet i ovog puta zatekli Milivoja. Kako znamo od ranije da se ovaj domaćin približava desetoj deceniji, morali smo da ga pitamo – koji je njegov recept za zdrav život?
- Ja ne vidim da postoji recept za takav život, to je samo jedna sudbina i jedna sreća za čoveka koga služi, pre svega, srce, zdravlje. Da nema neke teške bolesti, da ga ne napadne nešto što može da ga sruši… I naravno, preterivanja nikad nisu dobra. Ja, na primer, nisam pio nikad, nisam pušio nikad, ima i toga. Pio sam pomalo u društvu, kad je veselje, kad je slava – znalo je da bude po 40 gostiju na slavi, morao sam da popijem neku rakiju (smeh), ali se nikad nisam dao alkoholu, u životu.
Milivoje sam počinje da nam priča o ratu i posleratnim godinama.
- Bugari su bili u Medveđi, gore, iznad spomenika su imali topove. Na šancu se nalazio jedan bugarski bataljon, ali je prešao u partizane, kod Srba. Tog momenta, Bugari su ih pronašli, naravno, i gađali su ih otuda. Bilo je ovde borbe između partizana i četnika, bilo je pucnjave… Baš je tu bila jedna štala. Jedno jutro, ja kao dečko, došao sam ovde i našao pokidana goveda, metkovi udarali u zidove, puca se na sve strane. Ja sam imao oko 10 godina, nisam umeo da razumem da je to opasno – dete k’o dete. Za mnom je odmah majka došla, povela me kod strica, tu smo se sklonili.
A posle rata su nastale radne akcije, bio sam na raznim. Svašta smo radili, sadili bagrenje, kopali rupe za bandere, prevozili materijal za puteve, za kej u Sijarinskoj banji sam prevezao kolima i volovima 18 kubika kamena. Onda sam otišao – negde oko 18 godina sam imao – na radnu akciju na planinu Kukavicu, na seču drva. Tamo sam proveo mesec i po dana, bio je sneg, jedno vreme metar i trideset visok. Bio je slučaj kad smo uhvatili i nekoliko srna u snegu, nisu mogle da se kreću. Bilo je oko 100 ljudi odavde.
Kako je bio svedok ovih radnih akcija, pitali smo Milivoja šta misli, da li bi takve akcije bile izvodljive danas.
- Ni slučajno, ja mislim. Koliko ja poznajem ljude. Onda je bila disciplina, mi smo znali za strah i za poštovanje. To se izgubilo, to se sve promenilo. U ono vreme je postojao kmet tzv. koji je bio zadužen za donošenje odluka, pa, ako zaslužiš, imao je pravo da ti da dva dana zatvora. Sad ne može sud da osudi nekoga.
Pitali smo i da li se celog života bavio poljoprivredom.
- Poljoprivreda i stočarstvo, od toga se živelo. Mi smo nekad ovde morali da obezbedimo hleb i ostalu hranu, nekad nije imalo da se kupi nigde. Nisi imao gde da kupiš ni brašno, ni hleb. Dok ’52-53. nije počela pekara da radi.
Konstatujemo da im pekara verovatno nije falila, a Milivoje potvrđuje:
- Ne, imali smo obezbeđeno žito. Bili smo malo disciplinovanija porodica, naš otac je bio dosta ozbiljan čovek i domar domaćin. Ja mislim da sam ga nasledio (smeh).
Ne sumnjamo u to, jer Milivoje kaže da su čuvali krave i ovce, prodavali sir, imali dosta voća, uvek spremna drva.
Za kraj, pitali smo ga za mišljenje o uslovima za poljoprivrednike sada i ranije.
- Nikada nije bilo lakše za poljoprivrednika. Ovde se mučno radila poljoprivreda, vrlo teško. Tu se oralo sa volovima, s onim plugom malim, kopalo se ručno, žela se pšenica ručno… To su bile velike muke. Sad je nešto drugo. Ja za jedan dan zaradim džak brašna koji mi traje mesec dana, za porodicu i za mene – to se nekad nije moglo. Drugo, mnogo su lepši uslovi za život. Ima i lekova, ima i lekarske pomoći. Pre neki dan su došli lekari da me obiđu, da vide kako sam.
Saznali smo i da je on jedno od osmoro dece iz svoje porodice, a da sada ima dve ćerke i sina, osam unučića i tri praunučeta. Sa velikim ponosom govori o onome što su njegova deca stekla, kako rade, završavaju fakultete, master studije, odgajaju svoju decu. Nažalost, supruga, sa kojom je bio u braku 61 godinu, preminula je pre par meseci. „Bilo je teškoća, bili smo bolesni, i ona i ja. Mi smo se samo trudili da pomognemo jedan drugome, koliko god umemo i možemo, a ne da vređamo, uopšte. Zato smo i uspeli.“ – zaključio je osamdesetdevetogodišnji Milivoje.
Zvuči nam kao da recept za dug život ipak postoji: vredan rad, vedar duh i ophođenje prema drugima sa poštovanjem i ljubavlju.
