Dva drugara dobra, stara, Branko i Siniša. Selo Rujkovac, naselje zvano Bučumetski put.
Siniša je rođen u Lebanu, živeo je u Rujkovcu I Medveđi, a davno otišao u Beograd za boljim životom I poslom. Branko je rođen i živeo je u Tularu. Doselio se u Rujkovac pre par godina. Iz dva potpuno suprotna razloga njih dvojica danas na stepenicama stare kuće u Rujkovcu rado piju kafu.
Ne samo prvu jutarnju, već i nekoliko narednih. Zavisi koliko Branko ima vremena – Siniša vreme ima. On je u penziji, a Branko, iako ima 58 godina, za život mora da zaradi – u nadnici.
- U Rujkovac sam se preselio iz Tulara, jer u Tularu puta nema. Dva puta sam pravio put koji nosi moje ime, zovu ga u selu “Brankov put”. Petnaest godina su mi obećavali, ali ništa. Obećanje ludom radovanje. Kad mi je žena umrla, deca otišla svojim putem, ostao sam potpuno sam. Zdravlje načeto… Sad sam došao ovde, našao sam ovu kućicu, u dogovoru sa gazdama da je održavam i da tu boravim. Petljam tu nešto radim, koliko da preživim…. Sad puta ima, ali struje ne.
Siniša dodaje da električnu energiju ponekad nemaju danima. Bandere su stare, postavljene davne 1968. godine. Moraju da se podupiru da ih vetar ne bi pomerio. Nadležni iz elektrodistribucije odgovaraju na stalne molbe meštana da se zamene bandere, da njihova nije jedina i da takvih, drvenih, ima još. “A struje nema, evo sad zadnji put 55 sati” – dodaje Branko.
- Ovde su se doselili Stajići, Milunka I Krsto, to su mi prve komšije, nastavlja on. “Siniša dođe i ode, oni su, na svu sreću stalno tu. Vremešni su, ali rade poljoprivredu, motikom samo. Sve ručno. Obrađuju zemlju koju su kupili, a obnovili su i kuću koja je bila stara I zapuštena. Na nesreću, ove godine je i moja i Nunina (tako od milošte svi zovu Milunku) bašta sagorela od plamenjače. Borili smo se i hemijom, ali nije uspelo. Viša sila. Bilo je dosta kiše ove godine.”
Pitamo kako im prolaze dani, a razgovoru se pridružuje I Zora, Sinišina žena. Došla je iz Beograda na odmor u Rujkovac, da obiđe muža koji sa majkom provodi u selu nekoliko meseci godišnje.
- “Pa, ja radim onoliko koliko mogu. Odem u šumu rano, dok ne ogreje sunce” – priča Branko. “Radim napola. Ako čovek radi pošteno, posao može da se nađe. Od šume se niko ovajdio nije. Ali, u ovim godinama da se učim da kradem, ne mogu. Zaradim za goli život. Valjda će zdravlje i snaga da me posluže da dočekam penziju. Do penzije ima još dosta…(uzdah).
Nađu vremena da se uveče malo druže. Popričaju i popiju sok, ponekad pivo… Siniša uz smeh dodaje da bi možda popili i malo više, ali nemaju prodavnicu da kupe (smeju se svi).
Prodavnice nema od Medveđe do Lebana. Pamte bolja vremena, kad su postojale zadruge. Svi se slažu da je nekad bilo bolje i da su nadležni poveli računa, da su centralna mesta bila jača, narod bi se su selu zadržao. Poneko se iz grada vrati.
- Pokušavali su ljudi da rade maline, ali sada je cena mizerna, dodaje Zora. – To je žalosno. Mladi će da se razočaraju. Moj bratanac je zasadio jedne godine kupine, kad je video koja je cena, naredne godine ih je izvadio. Međutim, nije samo malina, kupina problem. Ako imaš stoku, nemaš tržište. Nemaš plasman, nije sigurna prodaja.
Branko se nadovezuje na Zorinu priču i kaže da je u svom rodnom Tularu sadio maline. Pitao ga je sin šta šta će mu maline. „ Ja mu kažem, valjaće tebi, deci. Ali, napustio sam ih, nema vajde. Skupi radnici, niko neće da dođe gore da bere, puta nema. Ovde mi je mnogo bolje” – dodaje još jednom ovaj čovek, kome su godine teškog života dodale neku više nego što zaista ima. “Iako nemamo prodavnicu, put je blizu, prevoz je dobar.“
U njegovo ime opet Siniša prigovara i kaže da je za svaku pohvalu što su lokalna samouprava i penzionersko udruženje obezbedili besplatan prevoz penzionera, ali bi bilo dobro da neko sagleda Brankov slučaj. On nije penzioner, primanja nema, a prevoz plaća.
Nekada su u zaseoku Đorđevići na Bučumetskom putu živele mnogobrojne porodice. Međutim, stari umrli, deca se odselila. Većina kuća je propala i oronula, ali su se na svu sreću vratile dve porodice. Jedna čak iz Beograda, jedna iz Tulara. Ispred baba Radine kuće je velika guma. Koristi se za predah, da se popije kafa. Siniša, Branko, Rada, Krsta i Nuna tu sada provode mirne seoske večeri u kako kažu – Okruglom stolu.
