Radoznalost nas je pre nekoliko meseci nenadano dovela do Kostića u Poroštici. Ovoga puta kod njih idemo sa namerom.
Još uvek smo pod utiskom srdačnosti s kojom nas dočekaju na selu. Da li zato što tu ljubaznost možete da osetite samo onde gde civilizacija nije uzela maha ili zato što su ljudi u ruralnim sredinama prosto takvi, ne znam, ali na koja god vrata da smo pokucali u prethodnih nekoliko meseci, naišli smo na divan prijem.
Kostić Blagica nam je poželela dobrodošlicu širokim osmehom. Poziva nas da uđemo u kuću, no ipak odlučujemo da uživamo u pogledu na planine i okolna brda, na ovčice krave koje pasu i u svežem vazduhu. Ostajemo ispred, sedamo na klupicu ispod oraha, pogodnu za popodnevni predah.
- Sećam se ja vas, dolazili ste skoro. Hteli ste na Mrkonjski vis, ali ne može se odavde od nas, bolji je put tako od Lakićevića. Od nas možete naviše samo ako pratite stazu koju su koze napravile – kaže Blagica.
Pitali smo kakav je život na selu, s obzirom na to da su daleko od Medveđe, a puta nema. Imaju atarski, ali je do njihove kuće uspon veliki i teško se dolazi i kad je sve suvo, a ne po kiši ili po snegu.
- Pa, kako da vam kažem, vidite i sami. Evo, moj sin sad sa unučićima od mog devera pokušava da poravna put, da može da izađe i stalno tako. On poravna, prođe auto, dva, ode sav trud i muka. U dva navrata se traktorom prevrtao odatle. Malo su nam nasuli dole na prilaz, ali to nije dovoljno. A da pozoveš nekoga da dođe po pomoć, ako ti zatreba, od toga nema ništa – signal za telefon retko imamo, a nema ni televizije. Visoka je planina iznad nas, pa signal sa repetitora ne dobijamo. Evo, Goran ide, on će bolje sve da vam kaže, a ja odoh da skuvam kafu.
Džabe je molimo da se ne muči da kuva kafu jer mora da podloži šporet, struje nemaju tokom celog dana (napolju je 35 stepeni), ode Blagica. Kaže, skuvaće svima bez šećera, pa ćemo po volji da zasladimo. Ne prođe ni minut, čini nam se, a šporet se zadimi.
Goranu sunce ne smeta, ne nosi ni majicu. Navikao je, pa ne izgori iako je teperatura gotovo pa nepodnošljiva. Mora da obnovi put, treba da se dotera seno, drva, hrana za stoku.
- Upropasti nas to što više nemamo zadrugu. Za sve moraš u Medveđu. Ono krupno što mi treba – kupim, ali desi se da zaboravim neki šraf, e, tad je muka. Znaš li koliko je vredela zadruga (misli na nekadašnju prodavnicu i otkupnu stanicu)?! Sestra I ja pođemo u školu, preko brda, naberemo pečurke, predamo. Ako nemaju pare, napišu ti račun. Vrlo brzo stignu I te pare, kupiš šta ti treba i tako stalno. Namirnice smo kupovali ovde u selu, upropastiše nas kad je zatvoriše. I poljoprivredu je ovde teško raditi. Imam I gazdinstvo, registrovano, doduše u zakup uzimam zemlju, ali nema vajde od pomoći koju opština daje. Ja, da bih ostvario beneficije, moram da kupim mašinu prvo, pa mi je onda refundiraju. Nemam ja te pare. Otac bolestan, daj pare za lekove, majka prima 10.000 dinara. To je ništa. Nemam ni neko imanje veliko, ali imam stoku, prodam po niskim cenama, znate kako to sad ide, ali pokrpi se ponešto. Muka je što sam neoženjen. To je najgore, godine idu. U selo nijedna neće da dođe – žali nam se Goran kome su godine mukotrpnog rada dodale koju boru viška.
Pitam da li bi napustio selo ukoliko bi se ukazala neka prilika. Kao iz topa mi odgovara:
– Da se prizetim?! Ne, ne. (objašnjavam da pitam ukoliko bi se ukazala prilika da u gradu nađe devojku, ne mora da se prizeti)
– A, tako moze (smeh)… Ukoliko bi se ukazala prilika…
Kostići sade krompir, pasulj, pariku. Dogovorismo se da bismo kupili na jesen njihove proizvode, jer ne prskaju ništa. Prave I ćumur za prodaju, pa su toliko zauzeti tokom dana, da im televizija koju nemaju i ne nedostaje. Kad dođe zima, to je već druga priča.
Popili smo kafu iz divnih, starih, zaboravljenih šoljica. To su one taman šoljice, ako se sećate. Sa cveticima, široke I plitke. U gradu takvih više nema.
