Lep dan. Ekipa Radio Medveđe u Bučumetu.
Pita koju je Milkana Vasić, starica u invalidskim kolicima, spremila u svojoj 89. godini miriše stotinak metara ispred kuće i vraća kolegu Gorana i mene na trenutak u detinjstvo. Došli smo da razgovaramo sa ovom bakom koju sećanje još uvek dobro služi, a vedar duh je ne napušta.
- Deca mi dođu, pa moram da napravim pitu. Ne mogu ja to sama, ova snaška mi pomaže (misli na Bilju, komšinicu koja se stara o njoj). Dobro se slažemo – nastavlja i bez da je pitamo, a sama dodaje da se “i sa svojom snajom ponekad posvadjaš (smeh)”, ali sve u svemu, dobro se razumeju. Bilja dođe, presvuče me, opere veš, a ćerka mi dolazi subotom, kupi namirice, pa ja sama spremim. Bilja mi prinese jer su me noge izdale, ali me ruke služe. Namučih malo i nju. Kažem joj:”Biljo, dete, ako ne možeš više, ti nemoj da dolaziš, mogu ja i u starački dom.”. Ali Bilja dolazi i dalje (smeh).
Iako ima skoro 90 godina, nije joj teško da svojoj deci pripremi bilo šta i ljuti se na njih što mnogo rade. Ipak, dodaje da su nekada žene radile mnogo više nego sada (Bilja u pozadini negoduje).
- Šta sad rade?! Ništa! Svi neka se ljute, ja pričam istinu. Milivoje (pokojni suprug) ode na posao, na rudnik, deca odu u školu, a ja, dok spremam doručak i ručak, nahranim volove. Pomagala mi je i svekrva. Bila je vredna žena. Nikad se nismo posvađale, ali se jesmo sporečkale. Milivoje je čuvao dobro svoju majku, ali i sad mene moja deca čuvaju. Imam mnogo dobrog zeta. Doveze moju ćerku u subotu ujutru, ona bude celi dan sa mnom i uveče opet dođe po nju. Ali, da vam kažem, bilo je pre bolje vreme. Mnogo smo radili. Kuća u koju sam kao devojka došla bila je stara, oronula. Imali smo, doduše, dosta stoke i radili smo mnogo. Ništa nismo kupovali. Naberem po dva džaka paprike, one bele, lepe. Paradajz -milina. Ne kao sad, paradajz k’o kamen. Sve se narod od hrane razbole. Ja sam mojoj deci nosila hranu pešaka u Lebane. Aj sad neka neka žena ide za Lebane pešaka! Nema ništa od toga. A pre nego što podjem za Lebane, celi dan oremo i kopamo. Sve ručno. Danas žene ne rade ništa. Samo spreme ručak i i to je teško. Radili smo i noću. Nije imalo da se kupi da se obučemo. Šta sam izatkala… (uzdah) Ali i ne može danas da se radi toliko. Deca se školuju. Da se ne muče.
Već je sedam godina udovica. Kaže da je sa Milivojem imala dobar brak i da su se lepo slagali.
- Žena treba da sluša i poštuje muža. Kakav je, neka je. Muž je. Ja i ćerki mojoj kažem, kad se udaš moraš da poštuješ. A zetu kažem da ne dozvoli da mu moja ćerka komanduje (smeh ponovo) Sad nema poštovanja (uzdah). Moj Milivoje me samo pogleda, ja znam šta treba da uradim. Imalo ga je za sve. I žene su ga volele (široki osmeh).
U selu Bučumet, gde ona živi, ostalo je veoma malo porodica. Njene komšije mogu da se nabroje na prste jedne ruke. U Biljinu decu gleda kao u blago. Kaže za njih, treba čovek da ih za ukras čuva. Sve je poslušaju, pogotovu Marko, Biljin prvenac. Ona ima i dve ćerke, ali se čini da Milkana malo više priča o Marku, a Biljana i dalje negoduje. Tako one dve dobro sarađuju. Bez obira što ima pomoć sa svih strana, Milkana kaže da je starost teška.
- To nemoj da vas niko laže. Kako da nije teška kad ja ne mogu ni do dvorišta da siđem. Doduše, dovezu me do terase, ali ne mogu da me spuste, teška sam (smeh). Ja sam dva moždana udara imala. Bila sam 15 dana bez hrane i vode. Mogla sam samo malo pivo (smejemo se svi). Lekari su se čudili kako sam živa ostala. Moja je sreća što me deca paze i što imam Bilju. Da sam sama…
Mi malo razgovaramo sa njom, malo gledamo onu pitu i sređenu, urednu, čistu kuću i ručni rad koji ova vremešna starica ne zapostavlja. Kaže da voli i cveće, svoje ruže i vinograd. Biljanu požuruje da postavi sto, da iznese rakiju, kao i svaka dobra domaćica. Nudi nas kuvanim, domaćim jajima. Kaže nam da uberemo voće, a jabuka petrovka se vidi sa kuhinjskog prozora. Zove sina da se vrati sa njive, brine, operisan je. Sve Milkana ima pod kontrolom. I stiže da nam recituje pesmu o kralju Aleksandru. Ostavljamo je nasmejanu kako smo je i zatekli. Obećavamo da ćemo da dođemo još koji put.
