Iako nemate nikakvog posla u Sponcu, prošetajte se do ovog sela, vredi svaki minut provedenog vremena.
Mi smo imali posla, pošli smo kod Sarića. Ako ste putnik prolaznik, namernik, ova porodica će Vas rado ugostiti. Ljudi ionako nema, pa se raduju svakom živom biću. Ne možete da zalutate. Mada, mi smo išli za vozilom policije, koja ima punkt tik ispred kuće Sarića. Nemojte da se zbunite ako ste ranije tuda prolazili, možda vam teren izgleda nepoznato, kao što je to sa nama bio slučaj, ali sve je poprilično zaraslo. Nekada je u ovoj mahali bilo puno domaćinstava, svaka kuća po nekoliko članova, ali su se svi odselili u veće gradove, pa tako I naš domaćin, Sarić Slobodan. Davnih godina, sad već prošlog veka, otišao je u Zaječar. Po odlasku u penziju vratio se sa ženom I mlađim sinom u rodno Sponce.
- Ponovo sam morao da gradim kuću, ispočetka – priča nam Slobodan – Čovek ne zna šta ga čeka u životu, nekad I pogreši. Ja sam možda pogrešio. Sve što sam radio sada je ovde bezvredno. Ali ne može čovek da živi pod bukvu, ova kuća koristi mojoj ženi I meni, jer sam kućicu koju sam sagradio u Zaječaru ostavio svom starijem sinu. Oh, hvala Bogu ima petoro dece I njemu je potrebnija. Ako mu treba veća, neka gradi, ima plac od 13 ari, tako da smo njega obezbedili. Mlađi sin je trenutno sa nama, ali I on ode, radi po nekoliko meseci u inostranstvu, pa se vrati ovde da odmori malo I tako… A kuću smo novu morali da gradimo jer je stara baš stara, pretrpela je nekoliko ratova I može kao muzej sad da služi. E, koliko je vojnika kroz nju prošlo (uzdah).
Slobodan kaže da je danas lakše da se kuća napravi: ”Ako kupiš materijal, pa uzmeš na više, doteraju ti sve kući. Doduše, novac moraš da imaš, a i ljude da ti pomognu da napraviš. Ali, ljudi nema. Mi smo u ovom kraju u svemu kasnili. Kasno smo dobili struju, put… A da je toga bilo ranije, možda bi se narod I zadržao; imali su novac da sagrade kuće, da se ne lažemo. Međutim, ljudi odlučiše da odu, pa odoh I ja.”
- Radio sam u “Kristalu”, Zaječarskom. Bila je to jaka firma. Od početka do kraja njenog postojanja. Tu sam stekao staž I posle se malo pomučio i otišao u invalidsku penziju. Kad sam se vratio u selo, kupio sam nekoliko ovaca, krava, ali sam krave morao da prodam. Džabe ti ovoliko prostranstvo I šteta je da propada, ali ne možeš da prodaš. Nemaš kome I ucenjuju te, brate. Ne možeš da unovčiš nikad. Ranije su dolazili nakupci sa svih strana, utrkivali se da uzmu grla, da plate. Danas je dobro ako neko uopšte I dođe, onda te ucenjuje. Nemaš zadrugu, ne možes da prodaš ništa, nema prodavnice, a da budemo iskreni, i za koga bi trgovac celi dan sedeo u radnji? Veća šteta njega da plaćaš, nego što bi on imao promet. Nikad neće da se vrate vremena koja su nekad bila. Ja uzmem odmor, dođem u selo, spremim roditeljima drva za zimu, prodamo stoku, svi zadovoljni… Danas, ako hoćeš da imaš gazdinstvo, moraš da imaš umatičena grla. A kakva je razlika, boga ti, ova ovca ili ona. I rasprodao sam skoro sve. Imam samo desetak, za zanimaciju.
Sumirali smo uspomene sigurno pola sata. Nostalgija je prisutna sve vreme. Priča – ista kao i u drugim selima koja smo obilazili: ”Nekada su mladi vodili glavnu reč na saborima I poselima, a stariji u kući. Radile su familije sve zajedno. Ako se, ne daj Bože, u selu desi neki smrtni slučaj u vreme najvećeg rada u polju, svi ostavljaju svoje poslove i celu nedelju idu na ispomoć. Glava kuće bio je najstariji član porodice i svi su slušali bez pogovora. Mi smo bili velika porodica. Zvali su nas “mala Kina” kad bismo pošli na glasanje. Bilo je mnogo uzajamnog poštovanja. Nama trebaju zakon i disciplina. Usvojili smo sve što ne valja. Danas od najstarijeg, do najmanjeg znaju šta je politika i njome se bave. Ja bih najsrećniji bio kad ne bih znao ni ko mi je predsednik, a da mogu da živim od svog rada. Ali prošla vremena su prošla, sad ipak preovlađuju brige iz sadašnjice.”. Slobodanova žena se žali da je slabog zdravlja, a on ipak zadržava pozitivni optimizam I kaže da uz pomoć lekova I lekara koji ih obilaze, ukoliko se za to ukaže potreba, dani prolaze u relativnom miru. (Sve vreme nas nude sokom I kafom I to naizmenično).
Sarići imaju komšinicu I rođaku koja živi nedaleko od njih. Darinka ima skoro devedeset godina, nema dece I Slobodan I njegova žena brinu o njoj onoliko koliko je to u njihovoj moći. Druge komšije su im policajci, a kuća koja se nalazi odmah pored njihove i koja liči na manji dvorac je zatvorena. Vlasnik je preminuo, a deca njegova slabo dolaze. Sarići se brinu o dvorištu i kući i ne dozvoljavaju da sav trud oko izgradnje velelepne građevine propadne.Pored toga što nemaju komšiluk i što ih to muči, problem je što nemaju redovan prevoz do Medveđe. Ako nemaju svoje vozilo, moraju da plate taksi. Taksi je skup, pa ako nemaš da platiš, moraš da trpiš.
Posedeli smo još malo, pa dođosmo do toga da li savetuju svojim vršnjacima da se vrate. Kažu oboje da bi u svakom slučaju meštani trebalo da obnove svoja ognjišta, ali da to ne rade bez dogovora sa mladima. Jer, ako mladi ne nastave da održavaju imanja, onda to nema nikakvog smisla.
Domaćini nas ispratiše,a mi obećasmo da ćemo da dodjemo ponovo. U povratku slikamo staru, napuštenu kuću, a mlad policajac dolazi da vidi šta fotografišemo. I on, kao I mi, radi svoj posao.
