Na raskršću sela Petrilje, Bogunovac, Čokotin i Tulare izgrađena je kuća u kojoj je nekada, na promenadi puta Leskovac – Priština, bila smeštena jedna od najpoznatijih prodavnica, a tik uz nju i čuvena „ Cer kafana“.
Danas katanac na kapiji. No, uredno dvorište, mala bašta i stari mačak govore nam da tu ipak neko živi. Vrata svog doma otvara nam ljubazni domaćin Dejan Arsić. Dejan je tridesetak godina svog radnog veka proveo u bivšim jugoslovenskim republikama, kako on kaže – u inostranstvu, a sada trenutno živi i boravi u svojoj porodičnoj kući, koju kao i svaki dobar naslednik održava,prepravlja i uređuje. I, pre nego što smo uspeli da bilo šta pitamo, Dejan počinje:
- Mogu samo da se žalim. Danima nemam signal. Nema nijedne mreže, nema vode, nema struje, radija, TV-a… Kao Divlji zapad! I tako stalno! Više je dana u godini kada nemam struju. A kad nemam električnu energiju, kao da sam odsečen od sveta. Nema komunikacije. A nema ni koga da me pita da li sam živ. Ovde samo porodica može da funkcioniše, sam čovek – teško. Dugo sam živeo van Srbije i Srbije sam željan, ali čini mi se da sam znao da ću da zateknem ovakvu situaciju.
Pitamo zašto se onda vratio?
- Pa, da napravim pauzu i da idem dalje. To, definitivno. I, da preskočim Leskovac, Niš, jedino Beograd. Kakav jug! Odem u Leskovac, sve neuređeno… Niš takođe. Kao pre 30 godina, kad sam kao dete otišao. Sad, kad sam se vratio, isto. Fasade na kućama nedovršene… Jedino je napravljen put, nije više makadam.
Insistriramo na prvobitnoj radoznalosti. Šta ga zadržava ovde?
- Prija mi mir, tišina, čuju se ptice! Ne odgovara mi gradska gužva, prevoz.Naravno, i grad ima svoje prednosti, kao što ima i ova pozicija ovde. Kada mi dosadi selo, eto mene u gradu, a kad mi dosadi grad, ja trčeći u selo! (smeh) Ovde mi ipak više prija.
Pitali smo kako provodi dane I čime se bavi.
- Imam pčele. Od jedne došao sam do tri košnice. Planiram da se bavim pčelama amaterski, ne razmišljam o nekim velikim društvima, ali voleo bih da povećam broj košnica. To mi je izazov. Jedan stari pčelar sa ovih prostora mi je kazao da, iako se pčelama bavi već 40 godina, o njima ništa ne zna. Ja bih voleo da učim. Zaključio sam da pčele treba pratiti i ništa im ne nametati.
Gde god da pogledaš, oko imanja Arsića je nepregledna šuma. Zanima nas da li ima komšije.
- Imam, komšiju Dragana. On živi odmah tu pored mene. I komšiju koji živi na 1 km uzbrdo,uz Čokotinski potok. Kad sam u kondiciji, do njega dodjem za petnaestak minuta. Inače, put koji vodi do njega je oštećen jer se koristi za izvlačenje drva. U jako je lošem stanju, videli ste i sami. Možete i vi da odete do komšije… da se uverite.
(Budući da ne poznajemo teren, ljubazno odbijamo.)
- Put se ne koristi za namenu za koju je napravljen. Kolima ne možeš, teško i pešaka. Ja sam ovde ostao jer sam odmah pored puta. Da nemam saobraćajnicu, sada ne bismo ni razgovarali. Lako možeš i da zalutaš na ovim prostorima jer su i šume i puteljci zarasli. Nema stoke. Voleo bih da šetam, da iskoristim ovu prirodu, ali se bojim da ne zalutam. Tada ne pomaže ni navigacija. A nemaš koga da pitaš, žive duše nema. Poneki jazavac, zec ili lisica… Ljude vidim kad im, ponekad, pukne guma, pa zatraže pomoć, ili kad banu iznenadni gosti (kao mi, napominje opet uz osmeh)
- Eh, nekada je ovde bilo prometno, put za Prištinu je bio opterećena, frekventna saobraćajnica. Promet ljudi, robe… Ipak, nadam se da ima neke logike da se uloži u ovaj kraj, jer sam neki dan, šetajući, naišao na mladog čobanina koji mi je kazao da bi jako voleo da ostane u selu. Boga mi sam se iznenadio – kaže Dejan i primećuje da mladi čovek nije imao ni mobilni telefon sa sobom. Na imanju je i stara kuća. Uredna, okrečena, sredjena, puna uspomena. Pitamo da li razmišlja o seoskom turizmu, jer nam se čini da uslovi za razvoj ove grane privrede postoje.
Dejan nas razuverava.
- Definitivno, postoji više oblika i nivoa turizma, ali potrebna je dobra organizacija, pojedinac ne može ništa. Ali, za lovce i rekreativce je ovde raj. Smatram da ovom kraju treba indentitet i od nečega treba da se počne. Turizam je ozbiljna grana privrede, tu nema priče.A, da uslovi postoje, postoje.
Da se vratimo na početak priče, pre nego što se pozdravimo sa današnjim domaćinom – ovog puta iz šaljivog ugla. Kako doći do kuće Dejana Arsića ako ste putnik namernik? On objašnjava:
- Ovde se nikad nije znalo mesto pripadanja. Po katastarskim papirima mi smo sa čokotinske strane, kad se voziš autobusom tražiš kartu do Bogunovca, a pitaš šofera da stane kod Cera!
