Radomir – Rajko Božović iz Gajtana stavio je pred nas veliki izazov.
Da njegova dela prenesemo rečju, a da ni na jedan način ne narušimo harmoniju njegovog stvaralaštva. Izuzetno težak zadatak.
- Ne znam odakle da počnem – kaže Rajko – najlepše dane svog života sam proveo ovde i evo pod stare dane sam se vratio u Gajtan. Lepo se živelo, brate. Svaka kuća je imala po šestoro dece najmanje. To je bilo milina. Vreme učini svoje, mladi odoše. Morao sam i ja, zbog dece. Imam ih troje, imam i unučiće. Deca su najvažnija. Ali leti dodjem, po sedam meseci boravim ovde. U stvari, uživam. Zimi se vratim u Beograd, treba neko da očisti staze od snega, da naloži, moje dame to ne mogu same – priča Rajko uz osmeh.
Sve vreme našeg boravka u Gajtanu prošlo je uz osmeh. Oduševljenje je krenulo na samom ulazu, na kapiji, jer se skoro sa puta nazire trem ispod kojeg je mala crkvica u drvetu i slike nastale od 1975. godine pa do današnjeg dana.
- Što se tiče slika, imao sam izložbu u Beogradu 2002. godine, ima ih i u knjizi Dobrosava Turovića. Radiću i dalje, dok god imam volju, a imam je (smeh). Slike mogu da se pogledaju i kupe i ovde u Gajtanu. Najviše slikam kad je kiša. Ne možeš da stvaraš ako nemaš mir. Volim i društvo, ali jednom umetniku tišina je neophodna.
Javna je tajna da Rajko ima ljubav iz mladih dana. Na većini slika je mlada crnokosa devojka.
- Ja to nikad nisam krio. Ljubav je počela u ovom selu. Ona je bila mlada, hteo sam da joj učinim uslugu da završi školu. Kazao sam joj: ”Mali, moraš da učiš, da budeš sudija najmanje (osmeh).”. Medjutim, ona se ipak udala za prvog komšiju, rodila je dvoje dece… Ali ostala je moja prva i velika ljubav i slikam je stalno, kako je pamtim iz mladjih dana. Za svaku godinu njenog života, a ima 62 sad, naslikao sam po jednu sliku. Kasnije sam se i ja oženio. Hvala Bogu, imao sam dobar brak. I sad smo dobri, ali moja žena slabo dolazi u Gajtan, zapravo 12 godina nije došla jer ju je ujeo stršljen. Jedva je ostala živa. Spasiše je u Lecu.
Oko nas lete pčele sve vreme tokom razgovora, ali ne obraćamo pažnju na njih, pa i one nas prihvataju, čini se. Naš domaćin kaže da se sakupljaju oko rakije koju je izneo. Rakija žuta, iz starog bureta. Mene je poslužio domaćim sokom od višnje i izvorskom vodom.
- Ovde sam drugi čovek. Ne smatram Beograd svojom kućom, iako sam tamo proveo pedeset godina. Kad se ponekad posvadjam sa mojom gospođom, ja joj kažem idem kući! Ona meni odgovara:”Pa, valjda ti je ovde kuća!”. Ali nije baš. U Krnjači sam napravio kuću od 340 kvadrata. Nije to moglo samo od državne službe. Prodavao sam slike. Sad sam se ovde u Gajtan skoro vratio. Ovde sam rođen. Ovde se osećam slobodno. Nema ništa lepše nego kad ustanem ujutro, skuvam kaficu, oko mene mir, tišina, poneka ptičica…
Šta se promenilo u odnosu selo – grad, pitam?
- (Uzdah) O, promenilo se dosta toga. Sve se promenilo. Ranije smo išli u Lecu u školu, pešaka, puno dece, druženje… Leti sabori, zimi igranke. Vreme gradi, vreme razgrađuje. Kakvo je nekad poštovanje bilo! E… Mi smo bili braća od stričeva, a poštovali smo se kao rođeni. Sada toga nema. Ide se na to da se rasturi porodica. Uspeli su, izgleda, Evropljani u tome. Čim se porodica rasturi, nema tu više ničega. I evo koliko nas je sada u selu! Spala azbuka na tri slova. Sad je nas troje ovde što smo se posle penzije vratili. Ali dok budem mogao sam ovde da sedim, da sam sebe operem i spremim da jedem, biću ovde.
Rajko Božović za sebe kaže da je veliki vernik. Godinama je išao u crkvu sv. Luke, ali godine gaze, pa je želeo da izgradi sebi malu crkvicu u svom dvorištu. Crkva je osveštana. Rajko kaže da kod njega u crkvu može da dođe ko želi i kad god želi. Njegova su vrata uvek otvorena. Jedino zimi nije tu, ali do sad nikad niko nije uzeo ili uništio bilo koju sliku, iako stoje vani i kad on nije tu. Kuću Božovića naći ćete ako dođete do napuštene seoske prodavnice. Nama je bio orijentir to što je okrečena u zeleno. Odatle je blizu Đavolja varoš. U Gajtanu živi i naš sugradjanin Miško Božović. On je Rajkov komšija i rodjak. Svratili smo do njega,a on je poručio svima koji žele da odu do Varoši da će im rado biti vodič. Miško ima dva velika šarplaninca, jer je potrebno da se u ovim brdima čovek zaštiti od divljači, ali o tome nekom drugom prilikom. Ipak je ovo priča Radomira – Rajka Božovića.
