Smrt je sastavni deo života, i po hrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život. Prelazak u večni život nije nešto neprirodno. Smrću počinje put u večnost, ali kroz Vaskrsenje. Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremi za ukop. Najpre se izvrši kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u svečano ukopno ruho. Kupanje vrši neki stariji čovek iz komšiluka ili žena ukoliko je pokojnik žensko. Obično se telo istrlja vlažnim peškirima, muškarac se obrije, poseku nokti i obuče se novo odelo, koje obično pokojnik pripremi još za života. Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem; vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope. Kad stigne kovček pokojnik se stavlja u kovčeg, kovčeg se obično postavlja u sobi gde je pokojnik boravio ili u nekoj većoj sobi. Pali se velika sveća iznad pokojnikove glave, popale se sva svetla u kući, otvore vrata, kapija od dvorišta. Za smrt pokojnika prvo se javlja prvim komšijama i bližoj rodbini, oni obaveštavaju ostale i tako se vest brzo širi. Tako počne rodbina da se skuplja kako bi pomogli porodici preminulog da pripreme sahranu. Pri ulasku u domu gde leži pokojnik ne pozdravlja se ni sa kim, prvo se prilazi pokojniku zapali se sveća, pokloni se i kaže neka mu je laka crna zemlja. Posle toga se izjavljuje saučešće porodici sa rečenicom: „PRIMI MOJE SAUČEŠĆE“ na šta ožalošćeni članovi porodice odgovaraju: „NA RADOST DA VAM SE VRATI“. U ovom kraju postoji običaj da starije žene tuže (kukaju) pored kovčega pokojnika, a muškarci da bol i žalost koju osećaju prema preminulom iskazuju lelekom.
Pa je tako čest primer da sestra nariče za bratom, ili braća leleču za sestrom ili bratom. Ako se desi da pokojnik umre posle zalaska sunca ili u noć u kući se ne kuka i ne leleče, tek kad izađe sunce sutra dan. U toku pripreme za ukop ili sahranu koja je obično u ovim krajevima sutra dan, kuva se pšenica-koljivo i to po narodnom običaju izvan kuće pokojnika. To priprema starija žena ili žena koja ne planira da rađa više decu. Kada u porodici umre žena obavezno se kolje brav (ovca) i od toga se pravi čorba i kuvano meso, a kada umre muškarac onda se kolje ovan sa velikim rogovima. Po selima se još uvek zadržao običaj da bliža rodbina zakolje i donese jagnje, ovcu kako bi pomogli porodici preminulog. Crninu oblače članovi porodice i bližnji rođaci. Članovi porodice preminulog crninu nose godinu dana a rođaci, komšije, prijatelji do četrdeset dana. Muškarci oblače crne košulje a žene nose crne marame. Na dan sahrane pokojnika u dogovoreno vreme iznose iz kuće i tu sveštenik drži opelo. Po završetku opela neki stariji član porodice koji je bio blizak sa preminulim održi poslednje slovo (govor) o životu i radu pokojnika, a onda se bliži članovi porodice oproste od pokojnika i formira se pogrebna povorka gde se preminuli ispraća do večne kuće (groba). Na čelu povorke ide mlađi muški član porodice sa krstom, iza njega idu devojke koje nose koljivo i vino i ljudi koji nose cveće. U sredini povorke je neko prevozno sredstvo (ranije volovi, konji i kola a danas je to obično traktor ili neki veći auto) koje prevozi kovček sa preminulim. Oko kovčega stoje najuži članovi porodice a iza kovčega ide sveštenik. Na putu od kuće pokojnika do groblja sveštenik drži dva mala opela (obično na nekoj raskrsnici ili na mestu koje je bilo vezano za pokojnika) treći pomen se vrši na samom grobu. Kad sveštenik završi opelo pravi krst vinom u raku i onda se pokojnik spušta. Rodbina i prijatelji prilaze i bacaju po malo zemlje preko kovčega. Kad se sahrana završi, neko ko je zadužen od strane porodice poziva sve prisutne da se vrate na ručak koji je pripremljen za pokoj duše preminulog člana porodice. U kući se služi hrana a u čelo stola ostaje jedan prazan tanjir i stolica, to je namenjeno za pokojnika. Sutradan po sahrani, na groblje odlazi najbliža pokojnikova porodica. Tada se ne nosi ništa od hrane, nego se samo pale sveće i kandilo, te se malo uredi grob. Sedmi dan po smrti, ili u prvu subotu po smrti se izlazi na groblje, i to se zove sedmina. Od svih molitava za umrle koje crkva propisuje posle opela, najvažniji je četrdesetodnevni pomen ili parastos.
Tada na groblje izlaze članovi porodice i prijatelji koji su bili na sahrani. Oni koji nisu mogli doći na sahranu trebalo bi doći na četrdeset dana. Po učenju crkve, u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred Božiji sud. Najbolje je ako se taj parastos vrši tačno u četrdeseti dan, a ako je nemoguće, onda je dobro u subotu koja pada pre toga dana. Zašto subota? Subota je dan koji je crkva posvetila mrtvima, kada se posebno molimo za pokoj njihovih duša i kada izlazimo na groblja. Za taj parastos se priprema žito i vino, med i pogača, kadionica i tamjan, i sveće koje se pale na grobu i koje prisutni drže u rukama. Iznese se nešto od hrane, a daća (ručak) se služi kući. Šestomesečni parastost se daje nakon šest meseci od kad je pokojnik preminuo. Na grob izlaze članovi porodice i bliski prijatelji koga porodica pozove. Na grobu se iznosi koljivo i vino, a ručak se priprema kući. Godišnjica ili godišnji parastos daje se godinu dana posle smrti ili u subotu koja pada pre godišnjice. Do tada treba podići grobno obeležje ili spomenik. Na godišnjicu se pozivaju sveštenik, rodbina i prijatelji. Tada se takođe spremaju koljivo i vino, a sveštenik će održati parastos. Običaj je ponegde da se i tada iznosi hrana na groblje ili sprema ručak kod kuće. Protekla je godina od dana smrti i time završava se ciklus pojedinačnih smrtnih obreda. Od tog dana kuća preminulog je „vesela“ mogu se praviti slavlja i porodična veselja. Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito – koljivo. Žito nas simbolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simbol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog. Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha. Sveća je simbol svetlosti Hristove. On je rekao: „Ja sam svetlost svetu.“ Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao. Daće i podušja se ne daju da se „nahrani“ pokojnik, odnosno, da duša njegova „jede“, već da jedu ljudi koji su došli i u svojim molitvama i u razgovoru da pomenu pokojnika.
foto sačuvano od zaborava
