Zdravlje nije sve, ali bez zdravlja, sve je ništa. Schopenhauer
Razmišljamo da li da krenemo za Đulekare, pada kiša, tmurno je I kolega Goran (u ovom slučaju vozač) kaže da nije siguran da li možemo da odemo do Slađe I Tise jer je jedna deonica puta do njihove kuce neasfaltirana. Pođosmo, ipak, ali čini se da Goran odavno nije išao u Đulekare jer ne da je loša ta deonica, nego je kiša napravila tolike brazde da jedva moze i traktor tuda da prođe. Sreća pa od asfalta nisu daleko.
Dočekuje nas Milan, unuk njihov, i Tisa koji zbog bolesti poslednjih godinu dana provodi iskljucivo kod kuće. Ili u bolnici. Dođe I Sladja, nasmejana, uđosmo u kuću, u dnevnu sobu ofarbanu u vedre boje, punu slika, čajeva i malo sušenih pečuraka. Veliki sto svedoči da je nekada tu živela mnogobrojna familija. Deca otisla, svako svojim putem. Oni sami. Slađa donosi džemper (letnje vreme je, ali kisa koja pada na ovoj nadmorskoj visini povećava osećaj hladnoće, a i duva vetar), služi rakiju, sok i naravno kuva nezaobilaznu kafu. Domaćinsku, puna šolja. Pita nas jesmo li gladni, a nismo još ni seli. Ali, takav je, izgleda, još uvek običaj na selu. Kaže, da ste se najavili, ispekla bih i pitu i pogaču. (Žalimo sto se nismo najavili)…
Gledamo u dvorište, poljoprivredne mašine svedoče kakvo je nekad bilo ovo domaćinstvo. Ali, sada su u ambaru, ispod strehe, ne koriste se. Nema ko njima da rukuje. Tisa se razboleo i sad samo moze šporet da naloži, to je jedino sto Slađi može da pomogne. Sreća je da unuk Milan dođe kad god ima vremena pa pomogne. Kažu da zna da vozi traktor i to je, zaista, velika pomoć.
Ove godine ni vreme nije išlo na ruku Stamenkovićima. Grad je uništio gotovo pola njive pšenice. Kiša je padala veći deo leta, paradajz, luk gotovo sve je istrulelo. Kažu nam domaćini da su morali da plate da se njiva poore, da se kupi seme, da se kupi đubrivo, pa sad i da se plati kombajn. Pitamo da li se isplati da žanju, kažu da moraju, valjda će bar malo da smanje stetu. Nekada su imali bogat stočni fond. Danas samo par krava. Morali su stoku da prodaju za Tisino lecenje. Druge prihode nemaju.
- Jednom da ga odvezem do lekara za taksi moram da dam 60 evra. Nemam da platim, ali me svi znaju, sačekaju, pa izmirim dug kad prodam stoku. Idi za Lebane, pa u Medveđu, pa u Leskovac kod lekara. Sve to košta. Pa, kad ostade u bolnicu, ja svaki dan moram kod njega, sta ću. Srce je u pitanju, jedva je ostao živ. Tri stenta su mu ugradili, kaze Slađa uz suze.
Jedva razgovaramo. Šta čovek da je pita?
- Teško je kaže na selu. Ne samo zbog posla, nego i zbog bolesti. Sve ti je daleko. Sreća pa se jednom desilo da smo u Medveđi bili i to ispred Doma zdravlja kad je imao napad. Spasiše ga. Šta da se radi, tako nam je kako nam je. Nemamo kud, kaže nam ova jaka zena.
Da li su nekad razmisljali da odu iz Đulekara, da li imaju neka primanja, pitamo?
- Išli bismo mi, ali kad nemas para da kupis neku kućicu. A i kako da živiš, od čega? Ja sam se bila jednom prijavila na zavod. Počeh da primam nešto, tri meseca i prijavi me komšija da imam stoku, da imam imanje, da smo bogati I odbiše me. Od tada nisam nikad otišla da nešto potražim. Snalazimo se kako znamo i umemo i tako ćemo dok smo živi.
Od dece ne moze čovek da očekuje mnogo, svi imaju svoje zivote. Oni od nas očekuju da im pomognemo (smeju se i Tisa i Slađa).
Komšije im nisu ni tako blizu. Kažu da se više ljudi i ne druže kao nekad. Sve se promenilo. Prepušten si sam sebi. Kažu da je dobro dok su dvoje, ne polažu mnogo u Tisino ozdravljenje, ali se nadaju najboljem.
Kiša ko svaka letnja kiša. Kako je počela da pada, tako i prestade, pa i mi krenusmo nazad. Mladi Milan se igra sa Džekijem (mi ga tako nazvali) i kaže da mnogo voli selo. Za ovo domaćinstvo ima nade. Pozdravismo se po starom srpskom obicaju i obećasmo da ćemo ponovo da dođemo. Do tada im poželesmo da ih zdravlje sto bolje sluzi.
