Za veridbu i svadbu se vezuju razni običaji.
Pre svadbe su roditelji išli kod prijatelja da se raspitaju o porodici, o tome šta budući prijatelji imaju, npr. kuću, imanje. Ranije su roditelji ugovarali i odlučivali gde će ko da se oženi ili uda. Gde te roditelj obeća to se i poštovalo. Dešavalo se da se mladi prvi put vide na svadbi. Ranije se živelo u tim porodičnim zajednicama gde su porodične zajednice bile od petoro – šestoro braće sa svojim porodicama. Dešavalo se da je bilo i 37 porodica u jednoj zajednici. Znao se raspored obavljanja poslova, ko i kada radi određeni posao. Svake nedelje žene su se smenjivale u mešenju hleba, u obavljanju kućnih i poljoprivrednih poslova i nije bilo svađe. Svako od nas je imao priliku da prisustvuje nekoj svadbi. Kako biste je opisali? „Pa, neizostavni trubači, obilje hrane, zaglušujuća narodna muzika, pevačica okićena novcem i kola po narudžbini tetke i teče, pa kuma, pa strica. A da, bilo je i bacanja bidermajera, sita. I još štošta. Sve u svemu, veselje“.
Ali svaki taj sitni detalj koji nam je, ili nije, zapao za oko, u stvari predstavlja oličenje naše tradicije, srpske istorije i narodnih verovanja. Svaki od njih ima sopstvenu simboliku i značenje. Mi danas često upotrebljavamo reči, pokrete, uzrečice čija su izvorna značenja izgubljena, ali su sačuvani u našoj svakodnevici. Verujemo da ih je zanimljivo upoznati, jer je svako od nas ponekad poželeo da bar na trenutak oseti atmosveru one prave, starinske srpske svadbe, baš kao što su je imali naši pradedovi. Kao što naše živote prati sijaset raznih običaja, tako je u prošlosti svadba bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova, koji su se morali završiti pre pripreme svatovskog veselja. Kada se podigne letina i skloni na sigurno, zatim kada prođe senokos i oberu se vinogradi, nastaje vreme za svatovska veselja. U narodu se sklapanje braka smatra za kolektivan čin uspostavljanja veze između dve porodične zajednice. Pozivanje svatova obično se vrši nekoliko dana pred svadbu. Tada buklijaš, mladić iz mladoženjine kuće sa buklijom, odnosno čuturom napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, poziva goste, odlazeći u njihove domove. Kod nekih porodica, mladoženja uz prijatelje i omladinu iz rodbine, dan uoči svadbe poziva goste noseći okićenu flašu u ruci. Gosti kite bukliju novcem. Ovim obredom komanduje „žarač“, koji je okićen vencem ljutih paprika i sa bičem u ruci. Razlog zbog koga je on ovako upadljivo obučen i nakićen je da bi skrenuo pažnju „zlih očiju“ kako ne bi nanele zlo mladencima. Pre svega, na svadbu je važno doći u naznačeno vreme. Pred kućom ili zgradom goste dočekuje neko od mlađih, najčešće su to devojčice, koje ih kite ruzmarinom. Običaj je da zvanice ostave malo novca deci za kićenje. Zatim se gosti okupljaju u domu i služe samo kafom, jedino ako je neko došao izdaleka može se poslužiti sendvičem. Srpski svatovi su najčešće okićeni peškirima, zatim cvećem i ruzmarinom.
Okićeni su i automobili, nekada fijakeri ili čeze. Svatovsku kolonu predvodi barjaktar sa trobojkom na čijem se koplju nalazi jabuka. Svadba kao i drugi veliki događaji u životu svakog pojedinca, jeste period kada dolazi do pojačanih delovanja nečastivih sila. Smatrale se da pre svega mladu, ali i sve prisutne vrebaju demoni ili urokljivci. Iz tog razloga u odevanju mlade dominira veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje koje imaju ulogu da je brane od zlih duhova. Mlade se ponekad kite i ogledalcem, kako bi se, po verovanju, demoni uplašili od svoje ružnoće. U slučaju da se dogodi da se na putu iz jednog sela u drugo sretnu dve svatovske povorke, mlade bi se krile, jer se smatralo da nevesta koja bude viđena neće „zagodiniti“, već će umreti.
Pre dolaska po mladu, domaćin očita Oče naš i pre polaska svi se zajedno pomole Bogu. Na čelu kolone nalazi se stari svat sa barjakom. Stari svat je ranije bio mladoženjin ujak, a danas je to najčešće drugi svedok na venčanju. U gornjojablaničkom kraju, pa samim tim i u Medveđi, koristi se termin pobratim. Uloga ujaka nekada je bila veoma bitna u svadbi sestrića. Davno, u rodovskim plemenima, u promiskuitetnim brakovima, ujak je održavao prisne veze sa decom, a posebno sinovima svoje sestre. U pravom grupnom braku ujak je brinuo o sestrićima, kao jedina muška snaga, jer se u grupnom braku i nije moglo znati ko je kome otac. Iz tog razloga, uloga starog svata veoma je značajna. Stari svat je bio složen i specifičan lik, koji u sebi objedinjuje protivurečne osobine – on je sa jedne strane bio autoritet, rukovodio je i organizovao svadbu, a sa druge održavao veselu atmosveru. Tako je on istovremeno pravio i red i nered. Na kraju svadbe, sedeo bi na ćilimu, zakićen vencem suvih paprika, istovremeno se palio i ljutio, a mlada je morala da ispunjava sve njegove zahteve. Dešavalo se da je zahtevao da mlada i mladoženja igraju u tepsiji koja se nalazi na stolu ili zemlji. Što se tiče svatovske povorke, ostatke ovog elementa možemo naći u davnoj otmici mlade, kada su se mlade bukvalno krale i otimale iz svojih domova. Trag te otmice u stvari predstavlja današnja svatovska povorka, što potvrđuju i imena svatova – starojko, vojvoda, barjaktar. Mladi prilikom oblačenja pomažu sestre i najbolje drugarice. Mlada je odevena u belo, sa belim velom na glavi. Po pravilu, mladinu venčanicu kupuje svekar, odnosno mladoženja. Mlada treba da ima na sebi nešto novo, nešto plavo, nešto tuđe i nešto staro. Značajan element u mladinoj nošlji bilo je pokrivanje glave. Nevestinjski venac bio je ključni atribut koji svojom simbolikom boja, cvetova i upotrebom raznovrsnih materijala, bilo biljnog, životinjakog ili mineralnog porekla, ima višestruki zadatak. Na vizuelnom planu, on je nevestu izdvajao od ostalih svatova, a sa druge strane njegova obredna funkcija bila je zaštita od nečistih sila i demona. Pre svega se izdvajaju paunova pera, rese od konjskog repa, amajlije u obliku krsta, kao i nizovi perlica koji svojim zvukom rasteruju zle sile kojima je nevesta izložena. Venac je na njenoj glavi izražavao želju za plodnošću, a veo koji ga je prekrivao, poznat još kod antičkih naroda, imao je brojna značenja: pre svega označavao je visok društveni status ili pokornost, ropstvo. Veo je u opremi mlade imao dvostruko značenje: već pomenutu zaštitu od uticaja zlih sila, ali isto tako i prikrivanje lepote od pogleda drugih muškaraca, odnosno pokoravanje hrišćanskim principima po kojima je žena namenjena isključivo budućem supružniku. Zato ga je i mogao skinuti jedino muž.
foto printscreen
